Šta se to i ovog novembra dogodilo sa svim onim silnim zelenilom?
Ništa novo: po zemlji i asfaltu vetar raznosi gomile žutog, narandžastog, crvenog i smeđeg lišća. Ima li u novembru prirodnijeg prizora? Ne, ali je lišće pre samo nekoliko nedelja bilo na drveću, zeleno i jedro. Da li ste nekada razmišljali o tome kako se to zapravo dogodi? Kako lišće u jesen požuti?
Možda vam na pamet padaju razni razlozi, ali objašnjenje ni za biologe dugo nije bilo jednostavno. Očigledno je da ova promena ima veze s tim što tokom proleća i leta listopadne biljke uglavnom dobijaju dovoljno hrane i svetlosti. I da se u jesen to menja.
Kako promena godišnjeg doba utiče na boju? Jedno od objašenja moglo se čuti tokom obeležavanja Svetskog dana nauke u Beogradu, no, mehanizam na osnovu kog lišće gubi boju danas je naučnicima sasvim jasan.
Naime, lišće je tokom leta prepuno hlorofila. On je taj koji upija sunčevu svetlost i pomaže transformaciju ugljen-dioksida i vode u ugljene hidrate kao što su šećeri i skrob. Upravo zahvaljujući hlorofilu koji je jarko zelene boje i lišće u ovom periodu ima zelenu boju. On je toliko dominantan da ostali pigmenti kojih ima u lišću ne dolaze do izražaja.
Proizvodnja hlorofila odvija se zahvaljujući sunčevoj svetlosti. Ali, kada dođe jesen, dani postaju sve kraći i sunca je sve manje, pa biljka proizvodi sve manje hlorofila i prestaje da se hrani na taj način. Hlorofil se povlači iz lišća pa druge boje, kao što su purpurna, narandžasta, smeđa i žuta, počnu da dolaze do izražaja, a ujedno se i proizvodnja pigmenata koji daju ove boje povećava.
Pigmenti antocijani i karotenoidi koji postoje u lišću javljaju se i u brojnim plodovima voća i povrća koje jedemo
Glavni „jesenji“ pigmenti su: antocijani – koji daju crvenkastu i purpurnu boju, a nalaze se, na primer, u brusnici, grožđu, trešnjama i šljivi, i karotenoidi – pigmenti koji boje šargarepu, bananu i kukuruz, tj. stvaraju narandžastu i žutu boju. Smeđe nijanse se uglavnom stvaraju mešavinom različitih pigmenata sa ostacima hlorofila.
Zato jedna šuma u jesen može biti izuzetno šarena. Međutim, postoje neka pravila na koja uglavnom utiče genetika: hrast obično dobije crvenu, riđu ili smeđu boju, dok javor, u zavisnosti od vrste, bude ljubičasto-crven, narandžasto-crven ili žut. Kod nekih vrsta lišće počne da menja boju već tokom leta, dok kod drugih ostaje zeleno do kasne jeseni.
Na boju lišća, odnosno na hemijsku reakciju koja se u njima odvija, utiču temperatura i količina vode koja dolazi do biljke. Na primer, temperatura iznad nule pogoduje proizvodnji crvenih, antocijanih pigmenata, pa će i lišće tada uglavnom biti crvenkasto.
Ali, ako u ranu jesen temperatura naglo padne ispod nule, crvena boja će manje doći do izražaja. Ukoliko pada mnogo kiše, intenzitet jesenjih boja biće veći. Naučnici su zaključili da se najspektakularnije jesenje boje pojavljuju tokom toplih sunčanih dana koje prate hladne noći, ali bez smrzavanja.
Međutim, nijedan od ovih faktora koji utiču na boju lišća – voda, temperatura, dotok hranljivih materija i slično – nije toliko postojan i ne ponavlja se uvek i svake godine u isto vreme, kao što je slučaj sa produžetkom noći, odnosno sa sve manje svetlosti. Sunčeva svetlost je presudna za biohemijski proces u lišću, i ona je ta koja oslikava pejzaž jesenjom paletom.
Istovremeno sa smanjenjem količine hlorofila u lišću dešava se još jedna stvar: na mestu gde se peteljka lista spaja sa granom razvijaju se novi slojevi ćelija i list se postepeno odvaja od drveta. Ovo ujedno usporava i na kraju prekida cirkulaciju hranljivih materija kroz list. Kada dođe vreme, i blagi vetrić je dovoljan da potpuno otkine list i odnese ga, a na mestu gde je bila njegova peteljka ostaje minijaturni ožiljak.
Listopadne biljke primorane su da „otresu“ sopstveno lišće kako bi se zaštitile od smrzavanja i pripremile za zimu. Za razliku od njih, zimzelene biljke imaju bolju zaštitu: njihove četine presvučene su slojem smole koja ih štiti od hladnoće, a sokovi unutar njih sadrže supstance koje onemogućavaju smrzavanje. No, opalo lišće i dalje ima važnu ulogu. Ono se raspada i svojim sastavom bogati zemlju. Sloj opalog lišća u šumi vremenom se pretvara u hranljivi humus iz koga biljka crpe energiju i vlagu. Da nema jeseni i opalog lišća, pitanje je da li bi jedna šuma mogla da preživi.
Kako promena godišnjeg doba utiče na boju? Jedno od objašenja moglo se čuti tokom obeležavanja Svetskog dana nauke u Beogradu, no, mehanizam na osnovu kog lišće gubi boju danas je naučnicima sasvim jasan.
Naime, lišće je tokom leta prepuno hlorofila. On je taj koji upija sunčevu svetlost i pomaže transformaciju ugljen-dioksida i vode u ugljene hidrate kao što su šećeri i skrob. Upravo zahvaljujući hlorofilu koji je jarko zelene boje i lišće u ovom periodu ima zelenu boju. On je toliko dominantan da ostali pigmenti kojih ima u lišću ne dolaze do izražaja.
Proizvodnja hlorofila odvija se zahvaljujući sunčevoj svetlosti. Ali, kada dođe jesen, dani postaju sve kraći i sunca je sve manje, pa biljka proizvodi sve manje hlorofila i prestaje da se hrani na taj način. Hlorofil se povlači iz lišća pa druge boje, kao što su purpurna, narandžasta, smeđa i žuta, počnu da dolaze do izražaja, a ujedno se i proizvodnja pigmenata koji daju ove boje povećava.
Pigmenti antocijani i karotenoidi koji postoje u lišću javljaju se i u brojnim plodovima voća i povrća koje jedemo
Glavni „jesenji“ pigmenti su: antocijani – koji daju crvenkastu i purpurnu boju, a nalaze se, na primer, u brusnici, grožđu, trešnjama i šljivi, i karotenoidi – pigmenti koji boje šargarepu, bananu i kukuruz, tj. stvaraju narandžastu i žutu boju. Smeđe nijanse se uglavnom stvaraju mešavinom različitih pigmenata sa ostacima hlorofila.
Zato jedna šuma u jesen može biti izuzetno šarena. Međutim, postoje neka pravila na koja uglavnom utiče genetika: hrast obično dobije crvenu, riđu ili smeđu boju, dok javor, u zavisnosti od vrste, bude ljubičasto-crven, narandžasto-crven ili žut. Kod nekih vrsta lišće počne da menja boju već tokom leta, dok kod drugih ostaje zeleno do kasne jeseni.
Na boju lišća, odnosno na hemijsku reakciju koja se u njima odvija, utiču temperatura i količina vode koja dolazi do biljke. Na primer, temperatura iznad nule pogoduje proizvodnji crvenih, antocijanih pigmenata, pa će i lišće tada uglavnom biti crvenkasto.
Ali, ako u ranu jesen temperatura naglo padne ispod nule, crvena boja će manje doći do izražaja. Ukoliko pada mnogo kiše, intenzitet jesenjih boja biće veći. Naučnici su zaključili da se najspektakularnije jesenje boje pojavljuju tokom toplih sunčanih dana koje prate hladne noći, ali bez smrzavanja.
Međutim, nijedan od ovih faktora koji utiču na boju lišća – voda, temperatura, dotok hranljivih materija i slično – nije toliko postojan i ne ponavlja se uvek i svake godine u isto vreme, kao što je slučaj sa produžetkom noći, odnosno sa sve manje svetlosti. Sunčeva svetlost je presudna za biohemijski proces u lišću, i ona je ta koja oslikava pejzaž jesenjom paletom.
Istovremeno sa smanjenjem količine hlorofila u lišću dešava se još jedna stvar: na mestu gde se peteljka lista spaja sa granom razvijaju se novi slojevi ćelija i list se postepeno odvaja od drveta. Ovo ujedno usporava i na kraju prekida cirkulaciju hranljivih materija kroz list. Kada dođe vreme, i blagi vetrić je dovoljan da potpuno otkine list i odnese ga, a na mestu gde je bila njegova peteljka ostaje minijaturni ožiljak.
Listopadne biljke primorane su da „otresu“ sopstveno lišće kako bi se zaštitile od smrzavanja i pripremile za zimu. Za razliku od njih, zimzelene biljke imaju bolju zaštitu: njihove četine presvučene su slojem smole koja ih štiti od hladnoće, a sokovi unutar njih sadrže supstance koje onemogućavaju smrzavanje. No, opalo lišće i dalje ima važnu ulogu. Ono se raspada i svojim sastavom bogati zemlju. Sloj opalog lišća u šumi vremenom se pretvara u hranljivi humus iz koga biljka crpe energiju i vlagu. Da nema jeseni i opalog lišća, pitanje je da li bi jedna šuma mogla da preživi.
Piše: Marija Vidić
RSS Feed
